О Царској намигуши

Вујица РЕШИН ТУЦИЋ

  У Царској намигуши се говори о батинаној истини, о страху на усни детета што носи хлеб у наручју, о поразном сазнању да по лепом дану, док Дунав пресеца парк, републике горе!  Затечен пред призорима распада вредности, у зло доба заваде народа, па чак и заваде међу вољенима, најдражима, овај песник не преза од колоквијалног говора, језичких локализама, псовки, сваковрсног гејачког отресања, па чак и класичног оговарања стварности немилих догађаја.
          Живим у време извижданих политичара, скоро равнодушно бележи песник, весели се што је одбацио апстрактни поетски говор, осећајући се због тога чак и ослобођен. Сличан прелом виђен је, раније, у поезији Предрага Чудића, чије критичко песништво зрачи и данас непомућеним сјајем. Напуштајући иронични говор, прихватајући се цинизма, Ненад Грујичић објављује ново песничко гесло: Писаћу, кажем, лагане песме за народ. На лицу носићу узбуну. Та узбуна на лицу песника већ је и на лицима обичних људи.
Ја се не радујем појави цинизма у нашој савременој поезији. Али, ако поезији следује вајкадашња бесмртност, а човеку смртни живот који мине а да га и није разумео нити живео, није ли законито да, у оваквим временима, падне сенка људске патње и на лице песништва? Не чуди ме, стога, помало језна Ода најлон-кеси, једна од најснажнијих песама у овој књизи. Велико је упозорење изречено сваком оном ко не познаје осећање човека пред празном врећицом, пред последњом мрвом у њој, ономе ко не жели и неће да се суочи с мистичним достојанством сиротиње на мразним сметилиштима где кесе трепере ко свеће.
          Зла су времена у којима се стварност лако препознаје у песмама. Тада живот постаје само бедна литература, а литература бледа имитација живота. Да нам се то не би догодило, појава књига попут књиге Царска намигуша неизбежна је и лековита.

(1990)

Тиодор РОСИЋ

          У Царској намигуши има свега помало, али, надасве, критичко-ироничне дистанце према предмету казивања. Та дистанца, не само у овом циклусу, омогућује Грујичићу да не заврши у сентиментализму или исповедној поезији.
Овај песник уме да користи и документ, исечак из свакодневља. И то, такође, пропушта кроз иронични филтер. Он зна да се наруга човековим свакодневним згодама и незгодама, па и, такозваним, традиционалним вредностима, долазиле оне из књижевности, моралних, политичких или филозофских сфера.
Излажући иронији традиционални књижевни исказ, контекстуализујући, на пример, делове познатих стихова, он ствара антипоезију, у чијој је основи побуна против датог устројства света. Грујичић се „игра са свакодневљем. Критичка дистанца према казиваном, иронија и сарказам доприносе стварању такозване критичке поезије.
Критичност је у основи песничке „побуне“ Ненада Грујичића. Она не пристаје на, мимо субјекта, дате вредности.  

                                                               
(1990)

Васа ПАВКОВИЋ

          Реч је, о, по свему, најбољим остварењима у Царској намигуши, песмама Дарови, Молитва и Певати, где модерним алегоријским говором наш аутор спаја утицаје мита и народне лирике с упливима савремене поезије. Значењске метаморфозе којима баратају стихови ове три песме указују да је Грујичић нашао и изабрао један нов, свом таленту одговарајући, концепт певања. Ево како то звучи у закључним стиховима  Молитве : Молим клетву за орла што прождире/ младу жртву,/ у утроби сачињава нову,/ избацује ван/ и поново ждере .
Царска намигуша својим најбољим песмама потврђује значај песникове досадање каријере, остављајући слободан простор за нове, неочекиване мéне и неизвесност можда још изразитију од оне на коју смо, заједно са Ненадом Грујичићем, свикли.

(1991)

Чедомир МИРКОВИЋ

Постоји у песничкој књизи „Царска намигуша“ један исказ који се нуди за полазиште и за тачку отварања. Гласи: „Нећу да читам Библију у атомском рову“. И мада Ненад Грујичић не спада у ауторе чије се књиге и чији се песнички светови отварају тек пошто се пронађу најпривилегованија симболичка места, поменути исказ омогућује да се, интерпретацијом и надградњом, идентификују координатни системи песничких значења и песничких поступака.
Ма како схватили однос два основна појма у наведеном стиху дакле, без обзира да ли ћемо у Библији видети тријумф и сам врх људске духовности а у атомском рову пораз цивилизације која је из исте духовности проистекла, или ћемо у Библији наћи ослонац религиозној стрепњи а у рову симбол уништавајуће опасности, или ћемо се, пак, определити за неку од осталих безбројних могућности – нуди нам се доживљај снажног контраста, изузетна мисао на напрегнутост и, изнад свега, један вид активитета и непристајања.
Та се противуречност, у различитим облицима, провлачи кроз целу збирку „Царска намигуша“. Осећа се и у појмовним контрастирањима, и у прожимању лирског и баналног, и у супротстављености литерарног и животног. Исказује се суочавањем апстракција са елементима грубе свакидашњице (на пример, песма „Мали разговор с апсолутом“), појавиће се и у семантици неких наслова („Јесен у пролећу“) и метафорици („Јесења шизофренија лишћа“) и у конструктивизму појединих песама.
Поменути исказ о Библији и атомском рову (из одличне песме „Три слике за успомену“) упућује на запажање које је битно, можда и пресудно, и за аутора и за врсту песништва којем се аутор приклонио. Грујичић је песник промењеног човековог положаја. И свест о тој околности, о промењеном положају и о потреби да се протумачи такав положај, види се и у митологији свакидашњег окружења, и у систему вредности, и у профилу песничког говора, и у поимању поезије.
„Царска намигуша“ саопштава о животу који се расуо, и непрекидно распарчава, у детаље и призоре, о наслућивању (можда и о прижељкивању) изгубљене целовитости из које је свакидашњица проистекла. Пева се о новим митовима и о новим појмовним каталозима (занимљива песма „Ода најлон-кеси“), о сударима човека са сопственим неурозама у градској непредвидљивости, о свеколиким притисцима на човекову интиму.
Промењени људски положај и промењено време песник често идентификује с техничким декором и  механичким околностима које спутавају емитоване узлете. Налази их у модификованим сагласјима сликовности и апстракције, у неконтролисаном сплашњавању и надолажењу емоција.
И традиционално стваралачко контрастирање живота и поезије, доживљеног и естетички обликованог, стварности и уметности, појављује се осенчено измењеним положајем, бунтом човека који одбија да чита Библију у атомском рову (можда зато што прижељкује да је чита у сасвим друкчијим околностима).
Ненад Грујичић је песник спретно дозиране мисаоности (по томе ова збирка представља складан, и очекиван, наставак три претходне  „Матерњи језик“, 1978; „Линија на длану“, 1980. и „Врвеж“, 1985, али представља и, можда, пресудно значајан корак ка зрелијој интелектуалној парадигматици), аутор који, у најбољим примерима, уме да оствари дубинску комуникацију и ненаметљиву, неусиљену слојевитост. Дорађеност стихова и слика, индивидуализовање стваралачког гласа (у троуглу који чине српска лирска традиција, народно лирско песништво и модерна метафоричка поезија), као и језичка строгост која се граничи са шкртошћу, неоспорно говоре у прилог смисаоној сублимацији и зналачком, оформљеном односу према семантичкој архитектоници.
Промењени однос духовног залеђа и поетског искуства, који смо овде, сасвим условно и зарад сликовитости, везали за фигуративност стиха о читању Библије у атомском рову, може да се назре и у растреситости ове збирке, у разнородности облика, у осцилацији од апартности до ­готово програмске дискретности, значи у много чему од онога што се у новије време олако објашњава (или, можда, мистификује) духом постмодерне. При томе ваља рећи да, скоро по правилу, међу Грујичићеве текстове који садрже највише енергије спадају песме унеколико развијеније фактуре, песме са сагласним и међусобно дејствујућим сликама, песме с рудиментом драмског и са ударима експресивности. Ретко, заиста ретко, песник пристаје на досетку као полазиште и на произвољну метафорику као резултат.

(1990)

Зоран ЂЕРИЋ

Моје познанство са Ненадом Грујичићем дуго је готово колико и његов књижевни стаж. Нешто пре појаве Грујичићеве прве књиге Матерњи језик, његове песме имао сам прилику да прочитам у Књижевном билтену који је преименовао у То јест и дуго успешно уређивао и популарисао у књижевном свету упераво Ненад Грујичић. У генерацији књижевних стваралаца која је деловала (јер је ту студирала) на Филозофском факултету у Новом Саду 70-их и 80-их година, Грујичић је био први који се „окњижио“, који се потврдио као аутентична књижевна појава. Матерњи језик је имао велику рецепцију, придонео аутору пуно епитета и афирмисао га у књижевности. Другом књигом Линије на длану која се убрзо појавила код угледног београдског издавача Просвете – Грујичићев ауторитет се још више учврстио, тако да је он суверено „владао“ међу својим савременицима који су афирмацију тек стицали, а  књигама се јављали коју годину касније...
У Царској намигуши  Грујичић остаје веран језику који је „посисао“ са Матерњим језиком, том звуку и мелодији које је тако страсно призивао и испитивао. Матерњи језик је, и на овом примеру врло успела метафора која апсорбује, ферментира, па онда исијава низ значења од значаја за разумевање Царске намигуше, као и Грујичићеве поезије уопште. Оно блиско, свакидашње, толико уобичајено да га често и не примећујемо, садржи у својим соковима како сладуњавост тако и горчину, понекад нам то делује патетично, други пут као истинска трагика наше егзистенције.
Осим недаћа, прилика за поругу исмевање, пуно лепих примера и „дарова“ проналази песник у ономе што га окружује. Неморал, страх, туга, самоћа – у једном, али и мироносна пажња, кајање и чежња – у другом тренутку, то су супротности којих је свестан лирски субјекат, покушава да их помири, да успостави равнотежу, истовремено трагајући за идентитетом, за срећом и смислом певања, свога постојања. Поигравајући се, критикујући, а понекад и зајебавајући, Грујичић исписује хетерогене стихове и читаве странице с различитим намерама...          Склапам корице ове књиге с осећањем ведрине, с лакоћом. Можда је то и њено прво обележје, најважније.

(1990)