Љиљана Павловић Ћирић

СПОЈ ЧУЛНОГ И МЕТАФИЗИЧКОГ, КОНКРЕТНОГ И НЕДОСТИЖНОГ

Збирка сонета Сонети о земаљској љубави Ненада Грујичића представља ретко хомогену и поетички доследну лирску целину у којој се преплићу формална дисциплина класичне форме сонета и слојевити мотивски свет савремене имагинације. Подељена у неколико тематски интонираних циклуса, збирка доследно гради поетски космос у коме љубав, смрт, пролазност и историја граде мрежу значења. Присутан је и ехо колективне свести док је лирски субјекат и учесник и сведок, истовремено.

Циклуси ,,Морски таласи'', ,,Обострано'', ,,Седам половина једнога сонета'', ,,Успомена без имена'' и ,,У она времена'',  не само да одређују песме по темама и тону, већ прате и кретање лирскога гласа од интимног, преко егзистенцијалног, до историјског и архетипског. Мотив жене, било као безимене љубави адресаткиње, било као митске фигуре, било као историјске личности (Мина Караџић, Милка Кочић), један је од носећих симбола збирке. У песмама као што су ,,На Дунаву'', ,,Муза'', ,,Минина тајна'' и ,,Кочићева Милка'', жена се појављује као сила ероса, инспирације, али и као дубоко проживљени  запис националне и културне историје.

Сонети Грујичићеве збирке темељени су на преплитању земаљског и оноземаљског, чулног и метафизичког, конкретног и недостижног. Најдубље питање које поставља ова поезија јесте: Да ли се љубав као песнички и онтолошки доживљај може остварити на Земљи? У том контексту, кључан је тумачећи текст На истој стени – Прометеј и сирена, у коме песник представља као биће раздвојено на земаљско и небеско, опредељено за љубав која измиче, али не престаје да буде оса трајања. Растко Лончар у овом поговору упућује на дубље значење поетске позиције аутора, указујући да се песник не одлучује за улогу лукавог Одисеја који жели да чује сирену, али је не прати. Препознаје се у Прометеју, оном који гори, а другима доноси пламен. У том кључу, песма се не чува од заноса, већ приморава на исти: ,,Песник није лукавац који бира средства, и није Одисеј који хоће само за себе да чује пев сирена, већ је правилно крштен Прометејем, који песму слуша и доноси другима као божански пламен, и плаћа цех боговима који га држе окованог крај певања сирене'' (Лончар, 2024, стр. 89).

Тако Грујичићев песнички субјекат престаје да буде само љубавник, а постаје глас неугасивог, трагичног памћења онога што љубав може бити уколико постане тек банални одјек чулности.

Иако је наслов збирке везан за форму сонета, песник Грујичић је слободан у третману форме: не инсистира на класичној римској структури, већ је често прилагођава ритму савременог језика. ,,Сонет продуженог трајања'' у песми ,,На Дунаву'' представаља ширење канона у инвентивном смислу, показујући како се класична форма може модернизовати, а да притом не изгуби своју поетску тежину.

Поетика ове збирке ослања се на спој високог и ниског стила, спој архаичног и свакодневног, преплитање митског и профаног. Језик је сликовит, емоционално набијен, често испреплетен хумором, иронијом и горчином. Стихови обилују звучним фигурама, метафорама и синестезијама (,,женски вртлог бића'', ,,вилин-гроце''), градећи богатство утисака и симболичких слојева.

Поред љубавне тематике, веома је значајна и историјско-културна димензија збирке. Уплитањем ликова као што су Бранко, Мина, Змај, Кочић и други, песник преноси интиму и колективну трауму на песничко поље. У том смислу, Грујичићева збирка не сведочи само о љубави, већ и о судбини једног народа, једне културе и немогућности потпуне остварености у свету оптерећеном историјским наслеђем.

Сонети о земаљској љубави представљају песничко остварење у коме се класична форма спаја са модерним изразом, интимно са друштвеним, а индивидуално са колективном историјом. Грујичић овим сонетима не само да чува форму, већ успоставља дијалог између прошлог и савременог, сна и стварности, и тиме твори изузетно вредну поетску целину.