Растко Лончар

ПЕСНИК ПРОРОК И ПАМТИЛАЦ ГОВОРИ У ИМЕ ЖИВИХ И СТРАДАЛИХ

Појава оваквих књига представља реткост у савременом песничком и културном стваралаштву. Ненад Грујичић је показао способност да предочи минуло време и споји га са садашњим, са уметнички снажним и несвакидашњим сликама, на пример, после изненадне команде за јуриш и пробој у бици на козарском брду Патрија 3. и 4. јула 1942. године, „прса у прса, кроз крваве урлике,/ са задњим нитима снаге, / јуриш за јуришом, урааа на урааа,/ па онда све то са крицима из утробе/ голоруких жена, дјеце и стараца,/ са тешким рањеницима иза леђа,/ са уморним костима без сна,/ са дјечицом у опрљеним дрвеним бешикама у наручју“. У српском народу у Поткозарју постоји ојкача коју је Грујичић уградио у поему: „Мој митраљез кроз јелово грање,/ фашистима свира устајање.“

У нашој народној, епској поезији није нужно очувана историјска истина, али јесте истина о нашем погледу на прошлост, о етици наше историје. Они који нису видели конкретни историјски догађај су стварали најпотресније песме које су лепотом опчиниле Европу, и у којима је уметничка истина надилазила сваку фактографију и потенцијалне произвољности у тумачењу чињеница на које ни историчари нису имуни. Ненад Грујичић није лично сведочио страдањима на Козари, исто као што ни Иван В. Лалић није гледао историјски догађај из Првог светтског рата, али је настала његова Плава гробница. И Грујичић, осамдесет година након фашистичке офанзиве на Козари, сведочи о српском народу који се овенчао мученичким и победничким ореолом, односно, о његовом страдању пред завојевачем који је дошао да узме оно што је преостало. Песник, који је и пророк и памтилац, који је говорник у име живих и страдалих, обраћа се без страха оној сили која жели да након живота, узме или сатре и оно што је живот изнедрио – културу, обичаје, природу и језик.