Тања Прокопљевић

И БИ ЉУБАВИ НА ЗЕМЉИ

      Књига песама Ненада Грујичића Сонети о земаљској љубави, једна је од оних књига које садрже песме у успелој сонетној форми. Збирка је слојевита – саткана од циклуса који су међусобно повезани и причају причу о љубави. За неке песнике, љубав је и даље најзначајнија песничка тема којој се тешко могу одупрети. Уколико претпоставимо да је сâм песник лирски јунак књиге пред нама, онда је Грујичић дуго чувао сва своја љубавна осећања према жени, не би ли их на крају сместио у песму која се умножила и постала читава једна богата књига песама. Она предочава причу о љубави између мушкарца и жене.

     Наслов књиге врло реално приказује оно што се у књизи збива: тему, мотив и песнички облик. Али, без обзира на то, књига не би била песничка уколико не садржи тајне које је потребно одагнати. А у овој књизи подигнут је читав један ларивинт тајни у којем се ипак проналази излаз и пут. Чак се и двосмерно може указати на пут излаза.

     Збирка отпочиње песмом Безимена и та песма представља читав садржај првог циклуса књиге. Прочитавши је, учинило нам се да се наредне песме неће у потпуности подударити са насловом књиге; Безимена је у овој песми опевана као она која је само у срцу лирског јунака, те нема никаквих додирних тачака са реалним светом. А, тако и са реалном љубављу коју налазимо у наслову збирке. Чак, ни са сликом на корицама књиге нема тесну везу, јер су на тој слици осликани мушкарац и жена заиграни, окренути једно ка другом, и очигледно је да су у љубави. Али, једно је сигурно; док читамо песму Безимена, као да чујемо срце онога који пева. Оно се чује у ритму, мелодији, прецизном звуку – правилним математички извајаним песмама.

     То срце је оно песничко – познаје само љубав неба, а таква љубав у реалном свету није прихваћена у мери у којој би требало да буде. Или се завршава смрћу онда када је не би требало завршити. У сваком случају, таква срца најчешће остану повређена, а руке празне. Тако је и у песми Безимена. Песник је свестан свега тога, стога ову песму отпочиње стихом из песме (поеме) Бранка Радичевића Туга и опомена: Ње више нема, то је био звук, а у наставку уграђује своје стихови.

     У једном трену у песми каже да се Безимена никада није родила за мене. Њено се постојање и представља и као честице траг из очиње мрене. И, чак нам се чини да се песник овој жени никада довољно није приближио. Но, при крају песме, видимо да јесте, ипак, Његова рука прошла кроз њен витак струк – што и представља једину везу са земаљском љубављу када је Безимена у питању. Ипак, када се суочимо са самим крајем песме, много је тога остало недоречено: Ње више нема, то је био звук, само ме каткад у сну трзај прене. Неки се читаоци могу запитати, прочитавши песму Безимена, о томе да ли је можда Безимена одметнута ка звездама!? Или, да ли ће у наредним песмама ове књиге песник певати о жени или можда о поезији? Јер, оно што је приказано у песми Безимена јесте онај коме се дивимо и оно што је нити овде нити тамо негде, оно што је непостојеће, а тако у нама присутно. То је својствено на земљи само некој небеској љубави која углавном остаје само у осећају или чистој поезији. Обоје често не поприме потпуне земаљске облике.

      Клупко се одмотава када се прочитају наредне песме у књизи. Поред мини-циклуса Уводна песма, у којем је објављена песма Безимена, имамо још шест циклуса у збирци. То су: Морски таласи, Обострано, Седам половина једнога сонета, Успомени без имена, У она времена, Завршна песма. Морски таласи метафорички говоре о лирском јунаку и његовим осећањима која постоје према жени хладној и дистанцираној. Песник „умире“ од жудње за њом: Док пишем ја певам, а уствари орем/ по жудњама налик вечном пламену...каже се у песми Бедем.

      Лирски јунак је у готово свакој песми овог циклуса попут таласа што удара о стену којој се диви, али од ње не прима ништа. Зато у истоименој песми, иако зна да камен неће ником одговорити, он каже: Ма колико био за тебе ја створен. /Предаћеш се опет неком незнамену. О свему томе боље закључујемо у кључној песми Исповест Безимене, јер у тој песми осећамо реално постојање лирске јунакиње и њену животну причу, па и разлог њене каменитости. У овој песми лирски јунак, који је све време онај што пева; након прве строфе улогу приповедача пружа њој и она постаје она што пева. Они тако заједно на неки начин износе ову песму из које сазнајемо да је Безимена жена која је: Преварена жена у далеком свету/ Није важно којем, наишла на прсте... А која је због неискрене љубави постала хладна: Ал' онда закључих да то добро није/ и да морам даље продужити сама, кажу нам стихови.

     У сваком случају, уз велики број метафора завршава се овај циклус у којем преовладава мотив неузвраћене љубави, или се то само тако песнику чини. У овом циклусу, уз нешто више објашњења, сазнајемо о Безименој оно што је започето у песми Безимена када је у питању личност, биће и појава ове главне лирске јунакиње. Она је лепа: црни талас косе рамена јој дира. Описана је као интелектуалка или књижевница. Левом руком књигу држи испод груди, индијских очију и природних обрва; ово су неки од описа издвојених из песме Безимена с књигом. У

     У циклусу Обострано, оно што мотивише песника да напише песме јесте нежна присност између двоје заљубљених који су дуго заједно. Страхови који се осете у претходним циклусима... о томе да је заправо драга дистанцирана и недодирива, као да су заборављени. Топле и миле речи песме Обострано, по којој је циклус добио име, на неки начин певају о животу двоје љубавника: О, колико душо у том одговору/ свака реч ме води ка новом открићу/ надахњујеш као траг сунца у мору/ са којим пут неба за тобом отићу. Овако лепи стихови који указују на потпуну преданост жени коју воли и нежности које ту љубав обавијају. Простиру се не само у овој песми, већ и осталим песмама овога циклуса у којима често песник пева о надахнућу које му доности та љубав.

      Грујичић је песник који превише добро одмерава математичка правила песме, највероватније и пре него што песму стави на папир То су она песничка правила и шеме које је могуће контролисати страшћу и знањем. Иако се ради о књизи љубавне поезије, о песничким мапама и правилима која се прате док се ствара песма, у неку руку се и сам поиграо, те директно обелоданио понешто о томе у циклусу Седам половина једног сонета. У истоименој песми овог циклуса, затичемо песму у двостиху која није сонет. То је и једина песма ове форме у књизи, док су остале сонети како је речено и у наслову књиге. Песма је врло емотивна и страствена, врцаво написана. Оно што је у овој песми везано за сонет, на шта упућује и наслов песме, јесте тај што песма има тачно седам строфа. А, пошто је у питању двостих, укупно дају четрнаест стихова на крају. То је тачан број стихова класичног сонета.

     Број седам у песми има и више симболичних порука. Само једна од њих би била, а можда је она и најважније за ову књигу, спој чувених бројева три и четири – земаљског и божанског, уствари светог и свакодневног. Збир броја три и четири представља број седам. Мотиви у песмама који су везани за број три као нешто свето јесу на пример; златни стих, рај, небо... док су земаљски мотиви, заправо број четирју штиклица, река Укрина, дуње, лабуђе јато, семе... Али има и још симболичких и других закључака када је број седам у овој песми у питању, а који се могу оставити за неког другог тумача ове књиге.

     У даљим циклусима; Успомена без времена и У она времена, љубав не напушта двоје љубавника. У циклусу Успомена без времена, проналазимо и песме у којима је изражена љубомора и све оно што прати живот обичног традиционалног човека, понекада и задртог у својим мислима. Али, се осети љубав која све превазилази и опрости. У циклусу У она времена, песник тесно повезује и пореди опевану љубав са љубавним везама наших славних личности које памте и стихови, а и проза: Мина Караџић и Бранко Радичевић, Ленка и Ковиљчанин Лаза. Песма Под истим небом почиње стиховима:Ти си Ленка, а ја Ковиљчанин Лаза./ године и нису некаква препрека. Остављајући нас да закључимо како је и јунак ове књиге нешто старији од своје љубави. Затим, песме описују љубав Змајеву, Петра Кочића и његове Милке и других.

     Последњи цилус, као и онај први с почетка књиге, у себи садржи само једну једину песму. У том последњем циклусу то је песма На Дунаву. У поднаслову у којем се каже: Сонет продруженог трајања. Осетимо жељу песникову да не завши ову песму и да и даље пева о пријањању љубавника једног ка другоме. У овој песми се његова драга изува бела на трави крај реке, потврђује токове заједничког живота у љубави са неколико јако лепих описа у овој песми. Песма нас подсећа на милу песму из циклуса Обострано, а то је песма Стариш ли ? Она почиње стиховима; Стариш ли, драга, или ми се чини.. стариш ли, мила... гле, на месечини/звезда у сузи крупне зене мочи? Овде је на вешт начин приказано време проведено заједно које се кроз пев о старости представља као дуги период у љубави. Али и сету што ће се ускоро све завршити јер живот на земљи краткога је века. Песма На Дунаву потврђује жељу да још мало тече живот у љубави, баш као што река тече не осврћући се на време иако је свака река годинама градила своје токове уз обале. Река је у овој песми приказана мирном као што нам се чини и љубав лирских јунака. Драга је бела као знак чистоте и верности.

       У завршној песми осетимо ширину времена што омогућава да се двоје заљубљених предају лепоти света и притом сећају предака. У овој песми песник на крају збори: да зазвони сонет продужене риме/ да запевам, селе, кријући ти име. Потврђујући на крају да је Безимена с почетка, уствари иста жена као ова на крају књиге у песми На Дунаву и да смо међу корицама ове збирке сведоци приче о дивној љубави на земљи, која још увек негде тече попут реке без ичије жеље да је заустави. Остављајући нам, дакле, веру у светлосну љубав и у земаљском свету.