Анђелко Анушић

„КОЗАРСКИ ВИЈЕНАЦ“ СРПСКОГ СТРАДАЊА

Налазећи епифанијске додире са креативном жицом сопствене уметничке радионице,  мотивисан сам да говорим о новој Грујичићевој књизи, о поеми „Козаро, сејо и прамајко“. Двије кључне ријечи у наслову ове књиге: сеја и прамајка, осим што одређују форму, структуру и језик овог пјесничког дјела, оне му дају и сасвим извјесна класична умјетничка својства. 

Сеја својом народном милоштом, а  заправо својим  асоцијативним пољем активно конотира  српску народну усмену поезију, народно предање, али и савремено књижевно стваралаштво у чијем је средишту Козара као тема геноцида и изгона нашега народа  из периода Другог свјетског рата, и уопште страдања српског народа током двадесетог вијека до дана данашњих.  

Прамајка изображава архетип, потенцира библијско,  митско, косовско-завјетно, духовно,  изображава агон кога слави и на коме почива  наша епика која нас је одржала. Дакле, Грујичићева поема „са пустим  нарамком туге, слободе и крви“ (стих из првог пјевања), тај еп о отпору, пострадању и уксрснућу кроз жртву, сублимира мистику нашег големог усменог поетског насљеђа,  евоцира средњовјековно књижевно насљеђе, и све засвођује крунском позлатом  у савременом пјевању.

Већ ова унутрашња  позиција поменуте поеме, као и њена драмска структурираност, како својом трагичном темом из античког регистра, још више заумним, светотајинским спонама поетског језика као да настоји да оствари  макар ону спољашњу, профилисану, савремену  конекцију са топосом Горског вијенца, са кључним тачкама Његошевог есхатолошког стваралаштва, да се послужимо овом синтагмом  Николаја Берђајева.

Какву нам то поруку пјесник шаље? У времену мрзилачког одрицања и брисања српских страдања и жртава, и уопште покушаја потирања божанске супстанце која је укресала људску јединку, аутор поеме Козаро, сејо и прамајко своје физичко присуство на Козари, на козарском Газиместану, како каже,   преводи у непорециво транспоетско свједочење  које   јесте  у равни  универзалног, васељенског,  есхатолошког,   опомињући  и себе и нас да физику човјекове егзистенције надсвођује и крунише једна виша, метафизичка, духовна стварност, спрам које је  мизерија ништитељског царства силника овог свијета  магла и дим.

У спектру својих симболичких, метафоричних, драмских  и евокативних зрачења, а у сагласју са основним речитативно-меморијалним тоном (тоном опела) овог спјева, Грујичићева поема дозива, а заправо упјевава Стојанку мајку  Кнежопољку, Очи Владимира Поповића, Горанову Јаму, Ћопићеву Петровачку цесту, Кадињачу Славка Вукосављевића,  Десанкину Крваву бајку, Лалићево и Комненићево Опело мученицима у Глинској цркви, Поезију Драгана Колунџије, Бећковићева јеванђеља п(о) Ћеранима, Ћеранићима и Наћертанију, Хвостанску земљу  Даринке Јеврић.  

Али у дубинским слојевима ове поеме рашчитавамо  и  Јеремијин плач, Јовову риданицу, Псалме Давидове, као и Стражилово и Ламент Црњанског, да се не заборави. Перципирајући савремено, актуелно распростирање старог-новог зла српском домајом, у колони Козарчана  из 1942. године видимо и Колону крајишких  Срба  августа 1995, сарајевских  Срба децембра исте године,  као што много видније видимо и општи, трансцендирајући  полом косовскометохијских Срба данас.

Сад већ сасвим слободно, мирне душе можемо казати да је Ненад Грујичић написао свој и наш Козарски вијенац, канонски вијенац српског пострадања током двадесетог вијека до данас. Битно, поджанровско одређење овог спјева јесте, мора се и то истаћи,  речитандо, гдје пјесник комбинује узвишени говор  и пјесничко казивање, чиме конотира драмско-сценски ефекат своје поеме, с једне стране, и с друге, симбиотички усложњава и појачава поетску сугестибилност  свога спјева.

И на крају, још се мора ово додати: поема Козаро, сејо и прамајако јесте дио косовске поетске синтезе о свеколиким трагичним, ломним вијековима, годинама и данима нашега народа до овога трајућега часа који је у зони трансцендентног.